Elena: Svi misle da smo ti i ja zajedno.
David: Primijetio sam. Sad stvarno ne znam zašto nismo. Svejedno već svi tako misle. Mislim…. šta bi se u suštini promijenilo?
Elena: Prekini!
Elena: Čak i nezainteresovani Maksim, koji se nikada ne bavi tuđim životima, kaže da smo ti i ja zemljotres kombinacija.
David: Zna on da nismo. A da, i vi ste imali zemljotres.
Elena: Prvo je bio kod nas. Kad je kod vas bio zemljotres?
David: Nisam se rodio. 1969. Što?
Elena: Interesovalo me je koliko smo godina ispred vas.
David: Bez veze si. Nisu moji tad bili u Banjaluci. Živjeli su na selu. Nisu mi se djedovi rodili u gradu kao tebi i Maksu. 🙂
Elena: ,,Čuj ti, magare jedno, neka tebe tvoj drug Maks najprije nauči tome ko su prirodni saveznici radničke klase i ko sve čini front radnog naroda, zapamti.“
David: Gdje sad to izvuče?
Elena: Pa došlo mi tako nešto iz tvog kraja, nismo uzalud zajedno.
Elena: A šta ti radiš uopšte?
David: Ma ništa. Radim malo za nas. Sad sam brisao nešto. A shift mi ostao pritisnut. I onda sam osjetio neku neprijatnost dok sam brisao znakove sa pritisnutim shiftom. Sjetio sam se otkud taj uslovni refleks. Na Commodore-u ako brišeš sa pritisnutim shiftom počnu da se pojavljuju neki čudni znakovi. Ostalo mi to negdje, deset godina nisam koristio Commodore.
Elena: Čeka te čovek toliko da nešto napišeš i ti onda obrišeš.
David: Pišem dosta, ne smaraj, evo od početka godine ide dobro, sa malim pauzama.
Elena: Od početka godine… tek je početak februara.
David: Neće stati ovo.
Elena: Dobro. Dobro za tebe.
David: Šta radi Maks?
Elena: Ponovo je počeo igrati onu vašu igru što ste našli kod čika Boška u dvorištu. Oduševljava se time što može izvaditi novčić i započeti novu igru kad god hoće. Nije se još navikao na to.
Elena: Imam jednu poslovnu priliku za tebe. Ako imaš vremena od naše igre i ako nešto još ne radiš trenutno?
David: Trenutno tražim nešto da radim. Nemam ništa za šta me plaćaju. O čemu je riječ?
Elena: Znaš li šta je obfuskacija?
David: Ne.
Elena: Kod koji je vidljiv na web stranici treba nekako da se maskira tj. kad se čita da se ne može shvatiti logika tog koda. Treba da bude potpuno nerazumljiv. Postoje softveri koji šifruju kod. Mislila sam, ti bi im odmah mogao napisati šifrovano, ne bi morali koristiti softver pri svakoj novoj verziji. Uštedeli bi vreme. Ti tako uvek pišeš. Ne bi ulagao dodatni napor.
David: A to, mislio sam da je pravi posao, a ne šala. Mislim da ćeš uskoro dobiti poziv iz izlaska oko 3 ujutro od Janka i mene.
Elena: Isključiću telefon kad krenem na spavanje.
David: Nismo svi kao ti da praktikujemo „clean room software engineering“.
Elena: Shvatićeš jednom da je to neophodno.
David: Ne mislim na metodologiju. Mislim na programiranje u uvijek pedantno sređenoj sobi. 🙂
Elena: Je l‘ hoćeš da kažeš da imam OKP?
David: Kažem da si predsjednica OKPJ.
Elena: Nisu svi zauzeti obfuskacijom kao ti, pa imamo vremena da sredimo sobu.
David: Kad naučiš ovu riječ, želiš stalno da je koristiš.
Elena: Nije tačno.
David: Uvijek je tako.
Elena: To ti izmišljaš. Danas si baš dosadan. Idem sad.
David: A sanjao sam te noćas.
Elena: Kako si me sanjao?
David: Elena trči po gradskom parku u Skoplju. Iscrpljena, usporava i počinje da hoda. Vadi flašicu vode i pije. Onda šeta još malo. Staje i uzima još vode, ali ne pije nego drži vodu u ustima. Stoji pored staze i prati ljude koji trče. I onda, ako joj neko gleda u grudi, polije ga vodom iz usta. I tako ja to vidim nekako sa strane, kao da sam i ja tu. Baš mi je bilo neprijatno zbog tvog ponašanja.
Elena: Lepo je što me sanjaš. Nema veze što je glupo.
David: Čekaj, brat me zove na telefon.
Bratu je potreban CV, traži posao. Tačnije, već je našao. Mislim, već su mu našli.
David: Evo me nazad. Buraz napreduje izgleda. Treba mu pomoć, piše CV.
Elena: Zar on nije beznandežno otpisan i upropastio svaku šansu? Tako si pričao.
David: Tako nekako. Sad je u novoj stranci. Otvara se perspektiva. Ovi su na vlasti, a on je na vrijeme prešao. Nekako se nametnuo. Moji očekuju da će konačno da dobije neki stalni posao. Tako…
Elena: Pa to je dobro. Znači ima nade za njega.
David: Ako ima nade, ona je u pro(mi)lima. Obećao sam da ću nešto da napišem.
Elena: A šta će raditi? Moraš na nešto ciljati kad pišeš CV. Relevantno naglasiti. Nebitno izostaviti.
David: Moj brat će biti radnik u sektoru kulture. Nema ništa relevantno, ali mogu da izostavim da je pitao „Je l’ ovo pjevaju Bože pravde na španskom?“ kad je čuo Gaudeamus igitur na snimku ujakove mature.
Elena: Bezobrazan si. Sigurno nije baš tako kako ga ti opisuješ.
David: Nije. Mnogo je gore, ali uskoro prestajem pričati o tome. Biće tumačeno kao ljubomora.
Elena: U svakom slučaju je to dobro. Za tvoju porodicu.
David: Pa jeste. Oni bi voljeli da i ja tako.
Elena: Eto, onda neka nam bude drago. 🙂
David: Važi. 🙂
Elena: Ćao, Davide.
David: Vidimo se.
