Jan je pozvao sve kod Malog Save jer odlazi sutra ujutro. Kaže da mu je život cirkus na poslu. Ako izgore, preživjeće samo ono dvoje što nikada nisu tu. Seli se u Beč. Već je dobio posao.
Skupili smo se da kupimo Janu poklon. Maks je kasnio. Dok smo bili sami, Elena i ja smo pomenuli da je naša igra vjerovatno u nekoj mjeri poboljšana, jer je Maks imao toliko zahtjeva i neki su bili opravdani. Kad je došao, nismo mu to rekli. Rekao je da ljude koji kasno ustaju vrijedi čekati da ustanu.
Dosta ljudi je odlazilo u inostranstvo da radi. Tako je i u Banjaluci. Ujka kaže da je bitno da što više ljudi ode. Pomenuo sam taj njegov stav. Elena je pitala zašto ljudi treba da odu. Rekao sam da sam ga pitao da li je to zbog viška zagađenja kada su svi ovdje, kaže da to nije razlog. Mislio sam da je sigurno zbog toga što je rekao da moje društvo ne stoji uspravno nego rotiraju pod uglom od 23 stepena oko čika Daneta, izvora energije, ali nije ni to. Elena je pitala da li to možda ima neke veze sa krovom. Nisam znao, ali ne vidim kakvu bi vezu imalo.
Elena se sjetila da je naš djed pravio cigle. Pitala je da li krov ima veze sa ciglama.
„Ne znam. Samo znam da sve što radi i kaže ima smisla, ali meni nekad nije jasno šta je smisao. Njegovi potezi izgledaju kao neki free jazz, da nije u skali, ali on je od svih ljudi najviše u skali. Samo on ima svoju skalu. Vjerovatno je dobro da ljudi odlaze, ali ne znam zašto. Pitaću ga.”
Kupili smo termos bocu. Maks je na kartici napisao: „Ko nekad u 4.20 poželim proći ulicom tvojom…“
Dobar dio večeri, Jan je prepričavao skečeve iz firme. Kao da se pravdao zašto mora da ide. Najsvježiji utisak je dolazak kolor skenera-štampača. Od kada je instaliran, sve starije kolege kopiraju novine na tom uređaju. Ne kupuju ih više svi nego kupe samo jedan primjerak svako jutro pa ih onda tu kopiraju.
Jan je prvi otišao jer putuje rano. Nije bilo velikog pozdravljanja, niti patetike. Ide da radi na dobroj poziciji i preseljenje je dobro za njegovu karijeru. Samo, kad smo se rukovali, primijetio sam da su svima vlažne oči.
Čim je Jan izašao, Elena me je pitala: „Šta će udata žena u Partizanovom dresu kod tebe u stanu?“
Shvatio sam da Mirna ima momka.
„Elena, ne znam što je došla, pitaj nju. I nije baš udata.”
Na ovu Eleninu primjedbu Maks je rekao da Elena primjenjuje naučni metod u svakoj sferi života. Za sve se pita da li je tačno, da li je moglo nekako bolje, sve provjerava i sve se mora dokazivati. I kada se nešto dokaže, ako se pojave novi dokazi koji ukazuju na drugačiju istinu, tema se ponovo otvara i ponovo se sve procjenjuje.
Ironično sam dodao da taj proces nije nimalo naporan.
Ne mogu reći da mi Elenino kritično oko nije malo išlo na živce i da nisam pomislio da, ako budem radio s ujakom i ako odselim iz Novog Sada, taj dio mi neće nedostajati previše. I Maks me je preopteretio sa svojim zahtjevima tokom ove godine. Otkako smo završili programiranje igre, sve je ponovo malo relaksiranije. Mislim da je uspjeh što se i dalje družimo i što možemo ostaviti rad na igri po strani i pričati o svemu ostalom.
Kada sam došao kući, vidio sam poruku od Abigale. Kaže da još osmišlja igru i da nije spreman dokument koji opisuje šta je sve potrebno napraviti u igri. Odgovorio sam da s moje strane nema žurbe i da je dobro da se sve dobro definiše prije nego što projekat počne.
