Ova zima je užasno hladna. Maks kaže da ne zaslužujemo bolje. Da se na izborima bira vrijeme, vjerovatno bi svaka bila ovakva.
Juče sam bio na sastanku tima. Tema je trebalo da bude ubrzanje rada i bolja organizacija. Na početku Maks je skrenuo priču sa samog posla na mogućnosti zarade. Kaže da bi trebalo ići na to da se napravi brend i da onda novac dolazi iz više izvora, da se prihodi umnožavaju, nešto poput kaskada prilikom alergijske reakcije. Novac bi mogao da dolazi od prodaja prava, direktnih uplata, reklama, prodaje brendiranih predmeta, prodaje podataka korisnika… sve je vodilo ka cilju koji pominje od početka projekta – ka milionu.
Eleni se to sada nije slušalo.
„Ne moramo zaraditi milion. Možemo biti uspešni i bez miliona. Jesi li razmišljao nekada o tome kako bi bilo dobro zarađivati tri hiljade evra mesečno od jedne igre?”
„Elena, tri hiljade evra mesečno je preživljavanje.”
Negdje nakon tog miliona sam odlutao, Bojana Došen mi je bila pred očima.
Kad sam se vratio u razgovor, primijetio sam kako nas Elena razočarano gleda. Maks priča o novcu, Jan ga podržava u distrakcijama i odlaganjima, a ja sam odsutan. Kad god Elena pokuša da postavi rok za završetak projekta i ustanovi spisak stvari koje bi do tada trebalo uraditi, on pominje neke nove funkcionalnosti koje bi trebalo ugraditi. Uvijek nešto novo, do tada nepomenuto, ili govori kako bi trebalo promijeniti nešto što je već napravljeno. Takav pristup omogućava da se radi unedogled i nikada ne završi. Izgleda da se i Jan malo pribojava puštanja igre u javnost. Boji se da nije dovoljno dobra i stalno želi nešto da popravlja ili da dodaje kako bi bila bolja.
Elena je konačno usmjerila razgovor na posao koji treba uraditi. Počela je bilježiti šta sve treba uraditi i pitala ostale da i oni dodaju ako imaju šta. Jan je imao niz prijedloga. Maks je predložio da se iza dugmadi u glavnom meniju postavi neka grafika koja izgleda kao odsjaj, koristio je englesku riječ glow:
„Treba postaviti glow iza svakog dugmeta u glavnom meniju. Kada se klikne to dugme, treba da zaglowa kako bi se znalo koja je ta opcija trenutno aktuelna. Ovako se ne zna šta je otvoreno.”
Pitao sam se da li je iko ikada upotrijebio riječ zaglowa. Da li je sad prvi put izgovorena?
Na kraju smo završili sa kakvim-takvim spiskom stvari koje treba uraditi ove sedmice. Sastanak je djelimično uspio. Mada, izgleda da smo umorni od posla kojem se nikako ne nazire kraj.
Prije nego što će otići, Elena je pitala Maksa zašto je tako raščupan. Kaže da ne može podnijeti sjedenje dvadeset minuta kod frizera jer zna da za to vrijeme neće ništa interesantno raditi. Unervozi se.
Maks i ja smo ostali da još nešto popijemo poslije sastanka. Njegova ranija priča o milionima podsjetila me je na jedan zid koji sam vidio tokom ljeta 2003. godine u Herceg Novom. Na tom zidu ispisan je kurs dinara tokom 1993. godine. Jedan ispod drugog ispisani su brojevi i datumi. Svaki broj označava količinu dinara potrebnu da se kupi jedna marka na taj datum. Broj raste ka milionima, a nakon toga i ka milijardama. I u Banjaluci je bila slična inflacija, dva ili tri puta dnevno se moglo pisati po zidu. Taj zid nije okrečen deset godina, što je neuredno. Šta bi Elena rekla na to? Ona je uredno stvorenje. Njen stan je uvijek sređen.
„Maks, šta bi Elena rekla na onaj zid u Herceg Novom sa kursom njemačke marke? Ne samo ona, cijela invazija takvih ljudi. Šta pomisliš kad uđeš u zategnut stan, u kojem je baš sve na mjestu?”
„Pomislim da u tom stanu živi neko nezaposlen ili u penziji. Ljudi valjda traže sebi neki način da se osećaju korisnim.”
„Pričao mi je Jan šta se kod njega dešavalo. Jedini problem u njegovoj vezi sa Kristinom bio je slaganje garderobe, posteljina, peglanje… Onda je on našao rješenje. Tražio je spisak stvari koje on u toku sedmice treba da uradi. Onda je postavio alarme na telefonu da mu zvone u terminima kad će on raditi stvari sa spiska jer se on nikada ne bi sam sjetio. Kaže da je u početku radio po satu. Poslije nekog vremena navikao se na taj raspored pa mu je sve manje trebao alarm. Sam bi se sjetio da treba da uradi sve sa spiska. A onda je i spisak naučio napamet i na kraju sve radio bez alarma i papira. Tako to ide, kao neki tikovi, opsesivno-kompulzivni poremećaj, razvija se polako i na kraju se stvori pravi problem.”
„Djed mog druga Veljka je u Drugom svjetskom ratu uzeo sat, Wecker, iz neke kuće pored koje su tog dana prolazili. Stavio ga je u ranac. Tokom noći su bili blizu njemačkih bunkera i taj sat je zazvonio i otkrio njegov položaj, jedva se živ izvukao. Možda je taj alarm navio neki Jan da složi garderobu. Mislim da ta pretjerana urednost može glave doći.”
Kada sam došao kući, ukucao sam riječ ,,Zaglowa” u pretraživač. Interesovalo me da li će biti ijedan rezultat. Izgleda da je Zaglowa grad u Poljskoj. Ipak ta riječ nije prvi put danas izgovorena.
Poslao sam taj rezultat pretrage Maksu, jer smo pričali o toj riječi poslije sastanka.
On je u odgovoru zakačio fajl na kojem je pisalo „novi interfejs”. Sva dugmad su na novim pozicijama, kao i meniji koji se otvaraju. To znači da smo uzalud trošili vrijeme sređujući postojeći interfejs.
David: Otkud nam novi interfejs?
Maks: Rekli smo da ćemo menjati. Ovaj baš i ne valja.
David: Da, skin, ali ne i interfejs.
Maks: Svejedno, kad već menjamo. Ovaj je mnogo bolji.
David: Sve je pomjereno, trebaće vremena.
Maks: Ovo smo već dogovorili.
David: Elena će obožavati ovo.
Prvi interfejs je bio kao neki placeholder, sve je bilo crno, bijelo i sivo. Očekivali smo novi skin, tj. interfejs sa bojama, a dobili smo potpuno novi raspored. Ovo će nas usporiti.
