Maksim, Jan i ja imali smo juče nekoliko zadataka u vezi sa igrom. Sastali smo se kod Maksima. Elenin dio je završen i ona se posvetila ispitima. Nikad nismo radili sa većim softverom, bilo je skoro petnaest hiljada linija. Oprezno smo pravili bilo kakve promjene. Osim toga, trebalo je da razmijenimo nekoliko mejlova u vezi sa promocijom i potencijalnim investicijama. Sve te stvari nikada ranije nismo radili. Niko iz našeg kruga familije i komšija nije ništa slično radio. Nismo imali koga da pitamo za savjet.
Sve je mnogo jednostavnije kada se radi na nečemu što su generacije ljudi radile prije nas. Mudrosti koje su nastajale decenijama ili čak duže. Iskustvo koje se taložilo kroz bezbrojne iteracije. Obično je dovoljno samo pogledati tradiciju, poslušati kako većina radi i jednostavno postupiti suprotno. Tada bismo znali da sve radimo kako treba.
Ali sada nije bilo nikakvog referentnog iskustva. Morali smo sve sami.
Prva dva zadatka bila su izmjene u htaccess datoteci. Bilo kakva izmjena te datoteke može dovesti do potpunog prestanka rada igre pa smo bili pažljivi. Jan je upisivao instrukcije u datoteku, a Maksim i ja smo testirali promjene. Prva promjena je bila uspješna.
„Nisam zabrljao, zar ne?”
„Ne, nisi.”
„U redu, ali postoji još jedna koju mogu zabrljati.”
Iznenađujuće, obje promjene su proradile iz prve. Obično ništa ne ide po planu i ne može biti završeno bez muke.
Dogovorili smo se da od danas budemo u zatvorenom beta testiranju. Pozvaćemo tridesetak naših poznanika koji igraju igre da probaju Camp 16. Maks i Janko će pozvati i svoje prijatelja sa servera, jer oni igraju dosta onlajn igara.
Onda sam pročitao mejl od gospodina Jovanovića, Markovog poznanika i investitora. Dolazio je u Novi Sad i Marko mu je pomenuo našu igru i naš tim. Ranije smo mu poslali opis igre, dio grafike i video koji prikazuje osnovne funkcionalnosti. Pisao nam je da je oduševljen svime što je vidio i da želi da nas vidi sutra.
Pročitao sam mejl Maksimu i Janu, javili smo i Eleni. Svi su se obradovali. Nismo završili sve zadatke, radili smo tek oko pola sata. Maksim je predložio da idemo na tenis.
„Uradili smo dosta posla danas i imamo sjanu vest. Meni se više ne radi.”
Jan je bio za, a meni se još radilo. Krenulo je dobro i nije trebalo sada stati. Maks je insistirao pa sam na kraju prihvatio. Svakako treba da vježbam i da namjestim ruku. Janko igra još od aprila sa Lazarom. Vjerovatno bi me pobijedio sad. Zvaće me uskoro jer zna da nisam u formi.
Krenuli smo na teniski teren. Maksim nije bio tamo više od deset godina, ali je ove godine odlučio da nastavi da igra. Izvukao je torbu sa reketima iz podruma. U džepu torbe je bila članska knjižica teniskog kluba sa pečatima za plaćenu članarinu za ’93. i ’94. godinu. U torbi je i limena tuba sa lopticama. Otvorio sam je da vidim u kakvom su stanju loptice. Vazduh koji tu stoji zatvoren od vremena sportskih sankcija izašao je napolje. Nije mirisalo lijepo.
Uzeli smo nove loptice usput, i Jan i ja smo navratili do svojih stanova da se presvučemo.
U putu su mi rekli da će me izbaciti iz kompanije zbog pretjeranog entuzijazma. Rekao sam da ću na sudu tražiti odštetu od milion dolara i da nije problem da plate u ratama. Ne moraju sve odmah. Nije im se svidjela ideja.
Konačno smo stigli. Pored nas su igrali neki momci i jedan čovjek desetak godina stariji od njih koji je pobjeđivao, pa su se ostali smjenjivali. Pričali su glasno pa smo kasnije shvatili da su to radnici NIS-a i da igraju sa šefom.
Maksim i Jan su igrali prvi, a ja sam dohvatao loptice da se brže zagrijem.
„Od danas smo zvanično u zatvorenoj beti, neka igre počnu.“ Otvorio sam meč sa rukama u vazduhu.
Prvi poen, Jan je izbacio loptu tri metra iza čeone linije i otrčao sam po nju. Na drugom terenu, šef je takođe izbacio loptu u aut, ali ne više od jednog metra.
„Dobra, šefe“, vikao je momak koji igra protiv njega.
Ostali smo skoro dva sata na teniskom terenu i nismo rekli Eleni gdje smo bili. Maksim mi je dao jedan od dva stara reketa jer ću uskoro igrati sa Jankom, a moj reket je u Banjaluci.
„Nemoj mi vraćati, neka to bude odšteta od kompanije. Je l’ u redu sada?”
Tokom tenisa sam imao problem sa fokusom, kao i obično. Razmišljao sam o situaciji od petka. Plan je bio da sjedimo kod Maksa prije izlaska u grad. Pili smo rakiju. Odjednom, shvatio sam da ne mogu da ustanem. Dok sam sjedio bilo je sve u redu, ali nisam mogao na noge. Maks mi je pomogao da pređem u drugu sobu i tu sam ležao. Mislio sam da ću uskoro zaspati. Elena je pomislila da je to prilika da sazna kakvu su to psovku koristili klupski drugovi mog ujaka. Pojavila se iznad mene i počela sa ispitivanjem. Naravno da joj ni pijan nisam mogao to reći. Sjećam se da je insistirala da joj kažem, ali ne sjećam se svih dijelova razgovora, možda samo prvih par minuta. Problem je što me je kasnije ošamarila, a ne sjećam se zašto. Tog šamara se sjećam kao kroz maglu. Čini mi se kao da sam ga samo čuo, fizički ga nisam pretjerano osjetio. Pitam se da li sam uradio nešto krajnje neprimjereno. Pomenuo sam to Janu i Maksu. Obojica su čuli šamar, ali kažu da Elena nije bila uznemirena. Misle da je sve u redu. Maks kaže da je vidio kako objema šakama drži moju majicu dok traži da joj priznam šta je to ujka izgovorio.
„Gari, mislim da je taj šamar dugo sazrevao, sudeći po zvuku onako. Ne mislim da je zbog nečega što si tada uradio. Verovatno je to samo metoda isleđivanja.”
Morao sam, ipak, da nazovem Elenu poslije tenisa. Ne vjeruje da se ne sjećam šta je razlog za šamar. U glasu sam čuo da je sve u redu između nas, ali nije htjela da mi kaže šta samo to pogriješio.
Sutradan smo se svi našli sa gospodinom Jovanovićem i prezentovali smo mu šta radimo. Bio je još više oduševljen. Nije imao nijednu primjedbu.
Poslije sastanka sam s čuo sa Markom i rekao sam da je utisak sa sastanka dosta dobar. Marko se smijao.
„Svima to kaže. Tako on komunicira. Rijetko ulaže u timove, ali neka ste ga upoznali, nikad se ne zna.”
Optimizam u vezi sa projektom mi se smanjio.
Gdje li je sada ona Bojana Došen, što mi se nikako ne javlja?
