Elena: Davide
David: Elena…
Elena: Stočni fondu.
David: Ti si nemač pojma, Elena!
Elena: Vrećo buva!
David: I drlandzoid android, to si ti.
Elena: Šta?
David: Što sam ja stočni fond?
Elena: Tako sam danas odlučila. Ti si stočni fond sa traumama iz detinjstva.
David: Misliš na Tour de France?
Elena: Naravno, i na bazen, cuku si izmislio.
David: Da sam pobijedio, bilo bi ti drago što me poznaješ, a dugo sam bio prvi.
Elena: Eto, kad je trebalo da pobediš, ti si pao s bicikla, zato si stočni fond, još pitaš zašto si.
David: Nisam izgubio pobjedu jer sam pao s bicikla, ustao sam za manje od minuta i nastavio. Ti si stvarno nemač pojma, ne znaš ni šta je bilo. Bio sam daleko ispred drugih, trebalo je da pobijedim tu etapu, bio sam blizu cilja. I onda je naišao voz, presjekao mi put i morao sam da sačekam da voz prođe. Bilo je 150 vagona. Nikako da prođe. I onda su svi polako pristizali, stali pored mene da čekaju i moja prednost je nestala. Tako sam izgubio pobjedu na Tour de France. Kako je to glupo ispalo!
Elena: Bez veze, ali sanjala sam da nosiš žutu majicu, nakon što sam te videla u gradu sa Momom i Maksom.
David: Gdje si ti danas, nisi bila na faksu?
Elena: Imala sam razgovor za posao. Nisam se mogla pomeriti. Jesam li šta propustila?
David: Razgovor za posao u smislu da se ne propuste ni tri dana, da počne radni staž da teče kad završiš slušanje posljednjeg semestra? 🙂
Elena: Da, ti to možda ne možeš da shvatiš jer voliš da gubiš vreme igrajući igre na računaru, kao da ćeš živeti hiljadu godina. Ti, Maks, Janko, svi igrate onu istu igricu…
David: Ne igramo mi isto. To je sasvim različito. Maksu ta igra nije prvi izbor uopšte. On to nekako ležerno, igra i kad popije, a ja nikad ne bih dekoncentrisan igrao jer bih mogao pokvariti više mjeseci rada u tom fajlu. Njemu je to ok. A ako mu ne ide dobro, Janko snimi poziciju pa vrati korak nazad i odigra ponovo utakmicu. To su sasvim različiti pogledi na igru od mog, kao i da ne igramo istu igru.
Elena: Zabrinulo me nešto, moram te pitati, kad kažeš više meseci, misliš li na man/month, kako računaš to vreme, koliko je to u satima, je li to svaki dan osam sati? Mislim, čini mi se da bi i to moglo biti, mada niste valjda toliko…???
David: Igrica ti sama mjeri efektivno vrijeme provedeno u igri. Ne moraš razmišljati o tome. Čak ti i prikaže odgovarajuću poruku pri ulasku u igru. Trenutno sam na „Remember there is an outside world”, a kad saberem fajlove, imam preko godinu dana efektivne igre, više od 9000 sati.
Elena: Bojala sam se toga. Misliš li da je to problem? Eto šta bude s decom iz republike koja na grbu promoviše emisiju sumpora u atmosferu.
David: Pa nije problem, samo izgubiš nešto vremena, nekad neke druge aktivnosti trpe, ali se dobro osjećam. Nekad znam da ne smijem instalirati igru, kada imam dosta obaveza, a opet krenem sa instalacijom, iako imam taj osjećaj da ne bih to smio nikako sad raditi. I onda se desi da ne valja CD, da ne valja fajl, da ne može na taj operativni sistem, da računar ne podržava igru i onda bude ono, ok, dobro sam prošao ovaj put. Ali kad ima vremena, nema boljeg načina da provedeš vrijeme, samo ti to ne kontaš. 🙂
Elena: Je l’ vodiš svoj Partizan u igri?
David: Ne, nema naše lige u ovim verzijama koje igram. Postoje neki načini da se doda, mislim da to nije vjerno simulirano, bilo bi loše iskustvo, a i velika odgovornost bi to bila, voditi Partizan, moram da postanem bolji pa onda.
Elena: Šta je to sa tim Partizanom? Što je on tako bitan, zašto ti je različit od ostalih klubova?
David: Ne znam… I only dream in black and white. Kad gledam druge klubove, vidim samo igrače kako trče po terenu i loptu, nema nikakvog značenja. Ne zastane srce kad lopta krene na naš gol, kao što sam ti ranije pričao.
Elena: Ne reče mi da li sam nešto propustila na faksu danas.
David: Pa ništa. Bile su vježbe u računarskoj sali. Maks je slikao na kompjuteru. Jan me nije vidio kada sam ušao, sjedi ispred računara, gleda u monitor i obraća mu se ozbiljnim, pomalo iznerviranim glasom: ,,Ispljuni, ispljuni…”, kao nekom djetetu koje je nešto progutalo pa sad treba da izbaci, ono, ostavim ga da riješi te probleme. Ma ništa. Zadaci su okačeni na Moodle. I onda se poslije i Maksim iznervirao.
Elena: Šta je toliko iznerviralo Maksa, mora da je neki veliki problem, ne radi desna palica na fliperu ili tako nešto, a sanjala sam ga noćas…
David: A nisi mene?
Elena: Ima tebe ko da sanja i ti imaš koga da sanjaš… i u crno-belom i svakako… u koloru… VGA… SVGA… a pojavljuješ se i ti malo u snu… ali samo ćutiš i ništa ne radiš, kao i uvek kad je nešto bitno.
Elena: Noćas ti, ja, Maks, Obradović i Jan pravimo metro u Novom Sadu… i sve ide tako kako ide, ide nekako. Onda se javlja problem… Maks često dolazi sa predlozima da se nešto promeni… a mi prokopali pola tunela… a on promeni projekat… i neće čovek da odustane od svoje nove ideje i svađaj se, i svađaj, i objašnjavaj koji se sve problemi javljaju.. ali ne vredi ništa i tu se probudim… ne ubedismo ga.
David: Tačno mogu zamisliti tu situaciju.
Elena: Svašta glupo pitaju na razgovorima za posao… šta mislim šta je najveći izum u 20. veku.
David: Šta, antibiotici, računar, dostava pice?
Elena: Pa nema tačnog odgovora. Šta ti misliš?
David: Računar, odlazak na Mjesec… ali ne bi bilo računara bez dostave pice. Ne bi bilo ničega.
Elena: Odlazak na Mesec nije izum.
David: Ma ok… mislim kao neko dostignuće.
Elena: Nešto ti nisam rekla na početku da ti ne kvarim raspoloženje.
David: Da?
Elena: Igra ne radi u Internet Exploreru, a to koristi većina ljudi.
David: Čekaj da probam…
David: Vidi stvarno ne radi. To je moj dio.
Elena: Da, Explorer drugačije šalje parametre Flash-u izgleda. Ili nešto tako. Takođe, Javascript na stranici ima grešku, pogledaj konzolu.
David: Sad ću to da pogledam.
Elena: Možeš ti to, Davide. Ljudi su išli na Mesec. Nateraćeš i ti Flash da primi parametre u Exploreru. Ovo se desilo jer si se radovao Maksovom ponovnom crtanju grafike.
David: Mislim da se desilo prije toga. 🙂
