Naša igra će uskoro biti spremna za objavljivanje. Došli smo do tačke kada više ne bi imalo smisla stati. Ovo se sad jednostavno mora završiti. Održali smo sastanak na kojem je dogovoreno šta se sve još dodaje u igru i poslije toga se objavljuje. Nema više pregovora o tome šta bi još trebalo dodati i šta bi trebalo prepraviti. Znamo kako će izgledati igra na dan objave – 20. juna. Svi su dobili svoje zadatke i dogovor je da niko ne smije kasniti. To valjda znači da bi u julu trebalo da imamo gotovu igru jer su ovaj put svi bili ozbiljni, tako da procijenjeno vrijeme možemo pomnožiti „samo“ sa dva. A junski rok…
Maks i Jan su odustali od dodavanja novih elemenata u igru. Mislio sam da će to biti nemoguće i da ćemo se vječno vrtjeti u beskonačnoj petlji.
Sad kad je objavljivanje igre postalo realnost, sve više pričamo o traženju investitora ili izdavača.
Radio sam svoj dio kada se Elena pojavila na mreži.
David: Eleno…
Elena: Šta radiš? I da li već kasniš? I zašto da?
David: Radim… u kodu sam. Evo baš gledam tvoje po dužini složene import naredbe. Šta ti radiš?
Elena: Evo, odradila za igru za danas, istražujem izdavače igara. Kasnije učim.
David: Šta ima u vezi sa izdavačima?
Elena: Čitam o ovima što si mi juče poslao. Uzimaju 60% prihoda igre, ali obećavaju da će uložiti dosta u promociju i kažu da imaju resurse i veze da igru učine vidljivom. Uz njih ne bismo morali ulagati svoj novac, ali uzimaju dobar deo.
David: Oni imaju i najbolju reputaciju na internetu. Dobre ocjene korisnika i sl. Ne znam da li nam to nešto govori.
Elena: To nam govori da su mnogo uložili u onlajn reputaciju. I to od naših budućih para. Ogromna im je ova dokumentacija u kojoj objašnjavaju kako to funkcioniše. Dugačka kao tvoji error log fajlovi. Pa ima i sitnim slovima nešto. Moram to sve pročitati.
David: Ako se dogovorimo s njima, nećemo trošiti novac znamenitih porodica… i družiti se sa Petrom.
Elena: Da, to bi bilo lepo izbeći.
David: I ranije si ga izbjegavala, ne znam zašto.
Elena: Prvo što mi zasmeta je njegov humor. Nekako je depricated. Tebi je kao sve ok.
David: Ma ne, nego želim da slušam to od tebe.
Elena: Stari si pokvarenjak.
David: Da. E, šta ćemo sad sa Maksom? Ako zaradimo milion, ostaće nam samo 400 000.
Elena: Da, preživljavanje. Odoh, moram sad svašta da stignem, ne mogu gubiti vreme slušajući tvoje laskave komplimente (kojih nešto i nema u poslednje vreme otkako šetaš sa drugaricom) i pozdravljajući se pola sata. Hajde radi tamo.
David: Sve to radim da učvrstim naše prijateljstvo i eto već pomalo uspijevam. Nemoj misliti da ima drugi razlog iza toga i nemoj misliti da imalo uživam.
Elena: Sve ti verujem! Aj‘ radi sada.
David: Čak te više i ne sanjam. Opet sam sanjao Maksa. Kao, on, Jan i ja pravimo kuću. Jan nešto majstoriše, a Maks i ja na miješalici. I Maks nikako nije zadovoljan betonom koji pravimo, naravno. Ne može da nađe pravi omjer cementa i pijeska. Pominje zlatni presjek. Poslije toga sam sanjao da u gradu postoji linija na bulevarima koja je izdvojena za dostavu pice i kojom nijedno drugo vozilo ne smije da vozi. Onako na asfaltu piktogram poluotvorene pice. Maks i ja se vozimo i on mi kaže kako je previše detalja na piktogramu i kako nije clean & neat.
Elena: Šta nam radi taj čovek?
U posljednje vrijeme svaki dan je sličan. Kasno ustanem, radim koliko mogu, naveče se vidim sa Bojanom i onda se noću vraćam kući, pojedem sendvič u limanskom grilu 13 pred spavanje (Elena kaže da tada jedu idioti). Kad moram, odem do faksa. Predavanja traju još svega nekoliko dana i volio bih više vremena provesti sada tamo s tim ljudima, ali jednostavno nemam vremena za to. Moraću još otići da uzmem potpise.
Išao sam sa Bojanom u pozorište nedavno. U kamernoj sceni studenti su davali predstavu. Sjeli smo pored nekog čovjeka koji je bio obučen kao da je iz drugog vremena iako je bio mlad. Kad je predstava počela, glumac je prozivao „sledećiiiii“. Momak do nas izašao je na scenu. On je bio glumac, zato je tako obučen. Dobar izbor sjedišta.
Bojana je bila oduševljena cijelom večeri. Kamerna scena bila je „dobar izbor s moje strane“ kako to Milica formuliše. Doskora nisam znao da postoji. Ni ja ni Elena. Maks nas je sve pokupio i odveo na predstavu „Plastelin”. Oduševili smo se. Da se to nije dogodilo, sad ne bih izašao sa Bojanom tu. Propustio bih dio magije. Opraštam mu sve muke sa igricom.
Moram sad nekako prestati razmišljati o tome, koncentrisati se i uraditi nešto, ali ja sam još u kamernoj. Ne mogu raditi jer glumci galame. Posebno ovaj što dokazuje da nije idiot. I skače. Čovjek pleše i skače već toliko dugo i u isto vrijeme galami. Idu li glumci na pripreme?
Sjetio sam se i prethodne predstave koju smo tamo gledali, „Vernisage”. Odlučio sam da podsjetim i Elenu na tu predstavu iako kaže da radi.
David: Elena, sad mi pade na pamet „Vernisage”, kakva predstava!
Elena: Ti sigurno sad tamo vodiš drugaricu i zato si se i setio.
Ne znam kako uspije ovako da razmišlja.
