Planovi iz oktobra predviđali su da će igra biti završena do početka ovog mjeseca. Niko nije očekivao da će trebati više od tri mjeseca. Međutim, sve ide sporo, nekada se po nekoliko dana ništa ne uradi. Početkom sedmice smo svi bili na kafi i dogovorili smo se da moramo nešto učiniti da se pred nama jasno ukaže završetak posla i ispunjenje svega što je planirano. Maks i Jan su insistirali na tome da bi sve išlo mnogo brže ako se na mjesec ili dva iznajmi prostor u kojem bi svi zajedno radili, a da se onda po izdavanju igre taj prostor koristi za rad ukoliko igra bude uspješna.
Po mom mišljenju nije bilo toliko posla, ali njih dvojica su insistirali da se dodaju još neke funkcionalnosti koje nisu bile planirane. Elena je bila suzdržana, trenutno odaje utisak kao da je digla ruke od svega, a ja sam popustio. Dan nakon sastanka i zajedničke kafe, Maks i ja smo otišli do jednog privatnog fakulteta da tražimo radni prostor. Elena je čula da fakultet iznajmljuje višak prostora u svojoj zgradi i da je povoljno. Uputili su nas na majstora Miku. Mika je kućni majstor, zadužen za sva pitanja u vezi sa zgradom. Pozvao je nekog čovjeka iz uprave fakulteta, nismo shvatili koja je tačno njegova funkcija, i pokazali su nam dva prostora koja bi mogli da iznajme timu za rad. Prostori su bili renovirani i prijatni za boravak. Veliki prozori puštali su mnogo svjetlosti unutra. I cijena je bila prihvatljiva. Mogli smo po potrebi raditi dokasno jer zgrada ima i noćnog čuvara. Jedini problem na koji smo naišli je način plaćanja. Pošto nismo zvanično registrovani kao firma, ne bi bilo jasno za šta iznajmljujemo prostor. Složili smo se da bi se moglo naći rješenje za to ako se odlučimo za ovaj prostor.
U toku obilaska zgrade sreli smo Kseniju. Izdvojio sam se iz grupe na par minuta da se pozdravim s njom. Kaže da nije očekivala da će me ovdje sresti. Znao sam da radi u administraciji na nekom fakultetu, ali nisam znao da je to ovdje. I ja sam se iznenadio kada sam nju vidio. Dogovorili smo se da se vidimo uskoro.
Prošlo je desetak minuta od našeg izlaska kada sam dobio SMS:
,,Ako vas zanima povoljan prostor, mogu vam iznajmiti jedan dobro opremljen prostor na Novom naselju. Možete se javiti na ovaj broj.”
Poruku je poslao majstor Mika. Uzeo je broj od Ksenije, vjerovatno.
Danas sam popio kafu sa Ksenijom. Potvrdila mi je da je Mika tražio broj od nje. Kad smo ga pomenuli, ispričala mi je kratku priču o njemu. Čovjek je osamdesetih godina počeo radnu karijeru i uvijek je radio na poslovima kućnog majstora. Pored tog posla, razvijao je svoje privatne poduhvate koji su često išli na štetu poslodavca. Preusmjeravanje zakupca prostora je samo jedan u nizu. Problemi se javljaju i prilikom posjete inspekcije jer u pomoćnim prostorijama uvijek ima njegove robe koju niko ne kontroliše. Rashodovanja su posebno kreativna u toj zgradi. Ne zna se kako je Mika došao u priliku da svoj posao kod privatnog vlasnika obavlja kao nekada u državnoj firmi. Nešto mu je to omogućavalo, ali Ksenija nije saznala šta.
Dogovorio sam se sa Ksenijom za još jednu kafu, za vikend. Više nije bila s momkom. Nije bilo posebnih razloga zašto se ne bih viđao s njom, osim toga što se svaki dan sjetim Bojane Došen, ali nikako da sretnem Bojanu. Možda je neću uskoro ni sresti, a ona vjerovatno u junu odlazi iz Novog Sada. Možda je bila samo ljubazna sa mnom.
Poslije kafe sa Ksenijom, otišao sam kući. Uključio sam računar da pošaljem informacije koje smo skupili Eleni i Janu. Ubrzo nakon moje poruke, stigao je Elenin mejl:
Pričaćemo opet o iznajmljivanju prostora. To je važna odluka. Biće tu i nešto troškova, ali nije to toliko bitno. Ako ćemo već uzeti prostor, moramo tu provesti bar po pet sati dnevno. Ako nećemo biti ozbiljni, bolje da ne ulazimo u takvo nešto.
Petar me zvao danas i sedeli smo kratko u centru. Čuo je negde o svemu što mi radimo. Čuo je i da smo otvoreni za investiciju. Kaže da bi on mogao srediti da se dobije neka mala početna investicija. Investitor je neka, navodno, ugledna porodica koja se, između ostalog, bavi startup kompanijama.
Ono što je čudno u njegovoj priči je da, koliko sam shvatila, nema potrebe da na kraju softver proradi niti da se dođe do završne faze i istestira sve. Bitno je samo da se najavljuju nove, interesantne opcije i da se prave prikazi i demo video-zapisi. Na osnovu toga što imamo prvu investiciju i demo-verziju igre, mogli bismo tražiti nove, veće investicije, a onda bismo to delili sa tom porodicom. Kaže da su jako uticajni i da ćemo se iznenaditi kada ih upoznamo. Znači, potrebno je samo stvarati privid da se nešto pravi i što interesantnije predstavljati nove opcije. Interesantan koncept, interesantno je da nekome tako nešto padne na pamet.
Kako god, prosledila sam Petra na razgovor s tobom. Neću ja da budem loš momak, cura. Ti mu objasni kako mi radimo. Usput, na tom sastanku mu obavezno uzmi moj foto-aparat. Danas sam mu pozajmila. Kada se budete dogovarali da se vidite, naglasi mu da ponese od kuće aparat i ako se to ne desi onda nakon kafe reci da svakako ideš do centra i uzmi mu aparat iz stana kad budete u centru grada. Kad kod njega nešto ostane, onda moram na večeru da mi to vrati. Uvek se usput stvori prilika da mi ispriča o svojim projektima, pop artu ili konceptualnoj umetnosti. Nekad kaže da se bavi jednim, nekada drugim, a nekada je to što radi i jedno i drugo.
Pokazao mi je svoj poslednji rad. Fotografija psa na ulici punoj ljudi. Na dnu fotografije helvetica fontom piše: ,,Pravim se da nevidim”. Ne znam da li je negacija uz glagol deo koncepta. To je valjda neki italo disco koncept art.
Mada, vidim dobro mu ide. Ima podršku nekog fonda i priča o nekim projektima i budžetima.
Koji li je momenat njega definisao. Kažeš da je u Sanjinom životu taj momenat bio u toku jahanja električnog konjića u robnoj kući. Šta bi za Petra mogao reći?
Mejl Eleni:
Koji momenat u Petrovom djetinjstvu je definisao njegovo ponašanje? Momenat kada je mama poslala njega i brata u prodavnicu. Brat je otišao sam, a Petar ostao u kući i gledao TV. Mama je mislila da su obojica otišli pa kad se brat vratio dala im po čokoladicu. To je taj momenat.
Pričaću s njim. Uzeću i aparat, ne brini. Bez aparata se ne vraćam. Nije da sam protiv neke takve igre sa investitorima. Možda se može i tako poslovati. Kad bismo pustili Maksu i Janu odluke, tako bismo i poslovali, samo mi to ne bismo znali, u beskrajnom najavljivanju novih funkcionalnosti. Ipak, odbija me nešto. Ne znam šta mi je tačno tu zasmetalo, neki general exception. Vjerovatno mi se podsvjesno javlja da to nisu čista posla. Mislim… mnogo manje čista nego što se u početku čini. I komplikovanje sa Petrom.
Kad smo kod posla… sklopio sam ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji sa Ksenijom.
Elena, sve činim da naše prijateljstvo bude jako. Zato te i obavještavam odmah o tome.
Mejl od Elene:
Romantično rečeno. 🙂
Ali u redu, sve što jača naše prijateljstvo je poželjno.
Zar ona nema momka?
Mejl Eleni:
Nema više momka.
Ksenija nije loša uopšte, naprotiv. Prilikom prvog susreta nisam bio oduševljen zbog nekih mojih predrasuda, uglavnom jer sam zaostao. Mislim da je draga.
Mejl od Elene:
Verujem da je tačno ovo što si napisao. Ovaj deo o tebi sigurno.
Mejl Eleni:
Upoznao sam interesantnog čovjeka, majstora Miku.
Ovo što mi sad šalješ od Petra, sve te nove stvari koje čujem, prevazilazi bilo kakvo moje znanje i iskustvo, krhko, nikakvo, rekao bih sad. Taj majstor Mika, mislim da bi nas dobro savjetovao, ali nećemo tražiti savjet od njega. Pričaću ti o njemu čim se vidimo.
