Jutros su bila predavanja, poslije podne me Janko zvao na tenis i kasnije smo svi bili na italijanskom u ranijem terminu. Čekao sam cijeli dan da dođem kući da radim na igri, a kad sam konačno bio tu, nije mi se radilo ništa. Uključio sam računar da se natjeram da napišem deset linija.
Nisam imao volje pa sam otišao kod čika Boška u atelje. Ponio sam i laptop da snimim čika Boškove muzike, ali čika Matija je bio tamo. Odjednom, programiranje je postalo zabavno. Izvinio sam se i rekao da moram malo da radim. Čika Matija je sjeo pored mene. Pitao je da li može malo da gleda kako se radi taj posao. Rekao sam da nema problema.
„Davide, kakva je to državna bezbednost kod tebe u računaru?“
„Gdje to vidite?“
„Pa ovo DB tu što ti piše?“
„A to Vam je skraćeno od baza podataka, na engleskom. Služi da se sve zapiše, da se podaci ne zaborave, ako treba da budu zapamćeni.“
„Na to Matija i misli, dobacio je čika Boško.“
„A otkud ti ovaj SDK tu onda?“
„To ne znam kako se prevodi. To je kao neki osnovni program na osnovu kojeg mi dalje pravimo nešto. Nije Služba društvenog knjigovodstva, ako to mislite.“
Čika Matija je pričao o nekom finansijskom ekspertu kojeg je sreo i koji je tvrdio da je SDK ubjedljivo najefikasniji način funkcionisanja platnog prometa. Nešto najbolje što je smišljeno za tu svrhu.
„Moj tata bi se složio sa Vama. Uvijek priča kako je na moru plaćao čekovima koje pojede inflacija za dva, tri mjeseca dok stignu u Banjaluku na naplatu.“
„David je jako lijepo vaspitan“, reče čika Boško, valjda ironično.
„Ovo stvarno nije namjerno“, rekao sam naglas.
U tom momentu se pojavila Elenina poruka na ekranu uz bip.
„Izvinjavam se, Elena mi piše.“
Elena: Jesi li tu?
David: Jesam.
Elena: Da li ti je platio onaj Teksašanin?
David: Jeste. Što?
Elena: Pa kupi sebi nešto jbt!
David: Šta da kupim? I zašto?
Elena: Kupi neku garderobu da nije plava, siva i da nije duks.
David: Zašto?
Elena: Pa nosiš iste stvari već godinu, i iste boje.
David: Koristim kolor šemu razvijenu od strane Maksa.
Maksova teorija je da boje u garderobi treba da imaju istu količinu svjetlosti i da se slažu tako da sve može sa svačim. Na taj način ne mora se razmišljati o kombinacijama, sve može jedno s drugim. U okviru toga je razradio da je duks savršen proizvod. Ima kapu ako je potrebna, ima džepove da znamo šta ćemo sa rukama.
Elena: Kolor šema ti je estonska zastava. Možda konačno nađeš devojku.
David: Hoćemo li se sad svađati oko garderobe ili djevojaka?
Elena: Šta bi htio prvo?
David: Naredna veza će mi imati smisla. Naći ću djevojku koja lijepo priča. I kupiću nešto čim nađem vrijeme. Eto, jesmo li zatvorili oba slučaja? I uskoro ću veoma ozbiljno raditi na igri.
David: Večeras već. Sigurno. Nisi još stigla do tog pitanja, ali da ti unaprijed kažem.
Elena: Pa treba ti normalna devojka.
David: Jesi li ti normalna, Elena?
Elena: Ja kad bih bila s tobom, to bi bilo kao da nekome puštaš vatromet po danu.
David: Shvatam. Nisam u stanju ni da pojmim… Da, mislim da si u pravu, Elena.
Elena: Jesi li ti to bezobrazan sad?
David: Ne, ja sam baš lijepo vaspitan.
Kada se prepiska sa Elenom završila, Maks je poslao poruku, samo konstataciju, nije tražio odgovor, ali jasno je bilo da postoji cijela priča iza ovoga što je napisao.
,,Dejvi, nije normalno koliko se preterane igre danas prave.“
Čika Matija se odmakao pa sam odlučio da bar uradim prepoznavanje dometa, kada je neprijatelj u dometu vojnika ili vozila. To je proradilo brzo, iznenađujuće. Onda sam uradio i da se health smanjuje u zavisnosti koliko štete vojnik ili vozilo nanosi. Uradio sam to i za tornjeve. Zatim sam počeo da uključujem prepreke u kalkulaciju. Zaboravio sam gdje se nalazim, prošlo je nekoliko sati. Iz koda me je izvukao čika Matija kada je odlazio i kada se pozdravljao. Poslao sam svoje promjene ostalima i javio da imamo nove funkcionalnosti u igri.
Shvatio sam da mi je mrsko raditi kad pomislim kako treba praviti igru jer to zvuči ogromno i pitanje je da li ćemo to završiti. Kada mislim na jedan detalj koji treba napraviti, onda mi se radi. Tako je bilo danas sa računanjem dometa. Kad počnem da radim taj jednostavni zadatak, uvučem se u taj proces i onda nastavim i sa drugim zadacima, a da ne primijetim. To se već više puta ponavlja.
Lakše je bilo praviti sajtove, jer se završe za dvije sedmice i nagrada je blizu. Postignut cilj, dobra saradnja i novac. Sad radim zadatak koji je kap u moru svih ostalih zadataka, a kraj se ne vidi, svakako nije za dva i po mjeseca kako smo mislili na početku.
Ovo razmišljanje o jednom jednostavnom zadatku je nešto što je takođe trebalo ,,uživo iskomentarisati“, sa Elenom i Janom. Bilo mi je svježe u glavi pa sam ispričao sve to čika Bošku, iako on nije u našoj profesiji. Vidjelo se da dobro razumije sve što sam mu rekao. Možda je sličan proces u glavi i prilikom slikanja.
Spremao sam se da krenem ubrzo nakon što je Matija otišao. Možda je čika Boško umoran.
Prije nego što sam krenuo, čuo se bip iz računara. Jan je testirao moje promjene. Kaže da vojnik ili tenk puca i na svoje jedinice. Testirao sam samo sa jednim tenkom i jednim vojnikom pa nisam primijetio da pucaju i na svoje. Srediću to kad dođem kući. U međuvremenu, Jan je radio na dodavanju hangara, helikoptera i aviona. Bio je na Maksovoj strani u dosta rasprava, a nije volio da se sukobljava. Preuzeo je na sebe da uradi taj dio, da ispoštuje Maksa, a da se ne bunimo ni Elena ni ja. Jedan korak smo bliže cilju.
