Ako sam dobro čuo i shvatio, Elena je juče pitala na četu Jana ,,kako si?“ A onda je napisala: ,,Hoćeš li napisati više, već pet minuta piše Jan kuca.“ Odgovorio je na dvije stranice. Dotakao se brojnih tema, ali ključne poruke su bile da je ostatak mosta Slobode na kojem ponekad provedemo noć pao na dno okeana (nije mi jasno kako u okean, kada je ispod Dunav). Jan je kriv za to, neki bug koji je napravio je doveo do toga. Srećom, Janko je čekrkom izvukao most na površinu. Onda su popili po pivo kad su već tu na mostu, a tu je došla i njegova koleginica s posla. Misli da je došla jer je on tu. Primijetio je da nije ravnodušna prema njemu. Kada su na pauzi, preko puta firme, u kafeu, kada primijeti da je on gleda, počne naglašeno da gestikulira. I sad se i ona malo sviđa njemu.
Sljedeće je rekao da je DNK open source. Takođe da sve što vidimo u stvari već ne postoji jer je ova instanca pred gašenjem. Smatra da je solarni sistem White label, instanciran stotinama puta.
U snu je vidio i sestru koja nas je previjala kada smo se slupali s autom, ali ona je sada u nekoj seriji koja prikazuje život zaposlenih u nekoj bolnici u Njujorku.
Kaže da su brojevi na zidu u Herceg Novom koji prikazuju inflaciju krenuli unazad.
Juče smo se sreli kod Ivana u domu gdje je bilo druženje i planiran je Worms. Elena je sačekala da uživo iskomentariše.
„Opet si pušio.”
„Možda malo.”
„A rekao si da nećeš više.”
„Morao sam. Takva je bila situacija.”
„Kakva je to situacija u kojoj se mora?”
„Bili smo kod Janka. Bio je tu i Petar. Svi osim Petra su otišli da puše. I nisam htio da budem sam deset minuta s njim i da moram da pričam. I eto… praktično bezizlazna situacija.”
„Kakav malaksali karakter.”
Elena ponekada voli da nastupi sa savjetodavne pozicije i da kritikuje. Nekad je to malo motivisano nekim naizgled nepovezanim događajima, a mislim da je ovo sada imalo veze sa tim što joj je Jan hakovao vagu.
Maks je dodao da mu je drago zbog medicinske sestre, što je tako uspjela.
Kod Ivana su ljudi stalno kucali na vrata. Neki su ulazili, neki samo da nešto pitaju. Druži se sa velikim brojem ljudi. Zna se sa većinom ljudi iz doma, sa svima iz ovog lijevog krila. Družio se sa većinom ljudi na svojoj godini, sa portirima iz doma, sa bratovim kolegama. Svi su znali da su dobrodošli da dođu u bilo koje vrijeme i dnevno ima i do dvadeset gostiju. Sjećam se još iz vremena kada sam ovdje bio nekoliko dana. Život u ovoj sobi je jedno veliko pranje čaša, od soka koji smo nudili gostima. Ivan je organizovao žurke u kafićima i njegov životni stil se savršeno uklapao u taj posao. Organizovanje žurke je podrazumijevalo da se neko od studenata dogovori sa vlasnikom kafića da se napravi promocija nekog pića, a da student bude zadužen da se u kafani pojavi što više ljudi. Zauzvrat, student bi dobio mali procenat od prodaje pića. U slučaju uspješne žurke, taj procenat je bio sasvim solidan. Žurke su organizovane u danima kada bi kafići bili prazni. U svakoj generaciji je bilo nekoliko takvih studenata. Jedan od trenutnih gostiju je član tog čudnog esnafa, moj imenjak David. Pričao je o tome kako se za vikend kladio sa Ivanom. Pobjednik je bio organizator brojnije žurke. Bio je to priličan izazov s obzirom da su skoro svi studenti otišli kućama i grad je bio prilično pust. Davidova žurka nije uspjela i došao je u kafić u kojem je Ivan organizovao.
„Ulazim kod Ivana, a tamo sve puno, konobari trče, ne stižu. Stotinu Koreanaca đuska, DJ pušta muziku…”
Ivan se smijao i zadovoljno klimao glavom. Našao je neke studente na ljetnoj razmjeni i doveo je cijelu grupu na žurku.
Ivan i David su bili konkurenti i uvijek su se takmičili ko će da napravi brojniju žurku. Ivan je u prosjeku nagovarao preko pedeset ljudi da dođu, nisam znao kako je išlo Davidu. Najviše se uzdao u dolazak prvih komšija iz doma i drugova sa godine. Uvijek je postojala bojazan da žurka propadne. Otvoreno je govorio da dođemo da ga podržimo, ne trudeći se da hvali kafić.
U nekim periodima, sve mi je to odgovaralo, sva ta dekadencija i dangubljenje. Velika količina novih ljudi i žurke koje su se svodile na pijanstvo. Dobro mi se uklapalo nakon dužeg perioda programiranja i učenja.
Trenutno, stvari su bile malo drugačije. Dom je bio skoro pust. Ivan je planirao veliku žurku prilikom povratka studenata. Nagovarao je sve prisutne da dođu. Maks je pitao šta će se puštati, aludirajući na užasan kvalitet muzike na Ivanovim žurkama.
„House!”
Kao iz topa, glasno je rekao Ivan. A onda je sebi u bradu dodao: „U početku.“ Mislim da sam samo ja čuo taj dio.
Kada sam se vratio kući, razmišljao sam kako je prošlo već deset dana od alergijske reakcije, koja me je prosvijetlila u smislu da ne treba previše raditi, da treba čitati, upoznavati najljepšu stranu svijeta. Život se lako može završiti i treba uživati što više. U tom smislu sam proveo prošlih desetak dana i odigrao 8 sezona u igrici. Ipak, sad nešto razmišljam kako bi trebalo da kupim pojačalo i reket. Uopšte, mislim da mi treba više novca. Vrijeme je da počnem malo ozbiljnije da radim, ali ne u timovima kakav je Tiquismiquis. Otvorio sam oDesk, tu sam ranije imao sreće s pronalaskom projekata. Dodao sam u biografiju link na našu igru i napisao da imam iskustvo u razvoju multiplayer igara.
Sutra ću konkurisati na projekte. Valjda će se naći nešto zanimljivo. Do sada sam radio samo HTML i Flash sajtove, ali sada sam mnogo naučio od Jana i Elene. Ponudiću i programiranje igara.
Naša igra i dalje dobija u prosjeku tridesetak igrača dnevno. Drži se nekako, ali je daleko od uspjeha.
