Jedini televizijski kanal koji gledam je IBC. To je skraćenica za info-biznis kanal. Ne emituju nijednu informativnu emisiju, a nema ni emisija sa ekonomskim temama. Puštaju samo muziku. Nemaju veliki izbor pjesama, stalno se ponavljaju isti bendovi. Block out, Wroom, Obojeni program, Instant karma, Madame Piano, Kolja i smak bijelog dugmeta… svaki dan otprilike isto, samo ne istim redoslijedom.
Ne puštaju ni reklame… samo puste između pjesama nekog momka koji tužan hoda ulicom i govori: “Bedak, brate, bedak…”
Slušao sam taj svoj TV radio i ležao. Sve vrijeme mislim na Bojanu otkako smo šetali u ponedjeljak. Ne radi mi se ništa. Sad ću danima ovako razmišljati šta da radim, osim ako nešto odmah ne učinim. Mogao bih joj poslati neki SMS, pozvati je da se vidimo ponovo. Zašto čekati? S druge strane, možda ona ne želi ništa, samo se malo slobodnije ponaša, a nije lijepo da ja to pogrešno protumačim. Ma napisaću pa ću onda razmišljati da li da šaljem. Kako da znam da li ću poslati kad ne znam kakva je poruka? Sad treba napisati nešto jednostavno.
,,Ćao, Bojana! Opet bih da šetamo, ako si slobodna uskoro. Samo o tome i mislim ovih dana…”
Sad, da li da šaljem? Malo je i kasno. Ma bolje da ništa ne razmišljam. Tap – poslato. Gotovo. Sad se baš dobro osjećam. U miru slušam IBC.
Nisam čekao ni dva minuta na odgovor.
„Rado, ali zar ne treba da šetaš sa nekom mlađom koleginicom?“
„Ne. Samo sa jednom koleginicom mi se šeta.“
„Koje si ti godište?“
„Reći ću ti sutra na keju.“
„Može sutra u šest? Pričaćemo.“
„Može. Vidimo se pred tvojom zgradom.“
Kad sam konačno poslao SMS, trebalo bi da radim nešto. U igri smo dodali novo vozilo koje može brzo da prevozi radnike i vojnike. Problem je što radnici ne ulaze u vozilo kada se klikne i to je moj zadatak koji već neko vrijeme čeka. Pokušao sam sad da to uradim, ali nije bilo koncentracije, ni blizu. Uzeo sam slobodno veče.
