Projekat nam se zaglavio jer je Elena ljuta, a Maks se povrijedio. Pao je na rolerima ispred pozorišta. Cijeli korzo ga je vidio. Podsjetilo me na moju nezgodu na Tour de France. Nije ništa slomio, ali je rasjekao nogu jer su mu ključevi bili u džepu sa strane. Hitna je došla po njega i sada ima nekoliko šavova na nozi. Bio je pod dodatnim stresom u Hitnoj pomoći. Pitao se da li će anestezija djelovati. Prošli put kada su ga šili, više puta su mu pojačavali anesteziju a njega je i dalje boljelo i postalo mu je neprijatno zbog pogleda. Tog dana su nas sve pomalo šili. Janko nas je vozio u autu, kiša je tek počela da pada. Maks je sjedio naprijed, Jan i ja iza njih. Vozili smo se Bulevarom kralja Petra, ka Bulevaru oslobođenja. Izgleda da se uključilo crveno svjetlo na semaforu, kamion ispred nas je naglo stao. Janko je pritisnuo kočnicu i tada smo osjetili kako se kližemo kao po ledu. Janko više nije imao nikakvu kontrolu, kao da kočnice i ne postoje. Udarili smo u kamion ispred nas. Auto se ugasio, muzika je stala i mi smo u šoku ćutali nekoliko dugih sekundi. Čuo se samo zvuk sode iz flaše soka.
Maks, Janko i ja smo čekali zajedno u redu za šivanje, Janu nije bilo ništa pa nas je vodio. Razmišljali smo naglas o onome što se desilo i svemu što se moglo desiti. Zaključili smo da je potrebno mnogo više opreza u saobraćaju. Držanje rastojanja, sporija vožnja i posebno izbjegavanje vožnje u alkoholisanom stanju. Pridržavali smo se toga, nešto duže od tri sedmice.
U „šivaonici“ je svako imao svoj problem. Maksu nije djelovala anestezija, Janko se plašio komplikacija, trovanja, infekcija i sličnog, a ja sam imao administrativni problem jer nisam državljanin Jugoslavije. Rješavali smo to tokom šivanja.
„Imaš li knjižicu?”
„Nemam, iz Banjaluke sam.”
„Studiraš ili radiš ovdje?”
„Studiram.”
„Hajde nećemo ni evidentirati da si bio ovde, javi se u studentsku ambulantu na previjanje.”
„Hvala.”
Nekoliko dana kasnije vodio sam sličan razgovor u ambulanti za zdravstvenu zaštitu studenata.
„Dajte nam indeks, molim Vas.”
„Izvolite.”
„Vi ste iz Banjaluke. Imate li državljanstvo?”
„Nemam državljanstvo.”
„Ne znam kako da vodimo Vaš karton. Možda treba da platite. Čekajte da pitam zna li neko.”
„Važi. Čekam.”
„Mi ne znamo kakva je procedura u Vašem slučaju. Vi ćete dolaziti na previjanja, a mi nećemo ni pisati da ste bili.”
„Hvala Vam.”
Maks se brinuo bez razloga. Ovog puta su ga šili bez anestezije. Laknulo mu je, ali sad je ponovo povrijeđen. Usporeno se kreće, ne može ni da sjedi kako treba. Jedina aktivnost mu je gledanje dokumentarnih filmova. Malo više vremena provodim s njim ovih dana. Juče smo pričali četiri sata o video igrama. Maks je pričao mnogo više od mene, ali mi to nije smetalo jer ne pratim šta se dešava, ni blizu kao on. Samo jedna stvar me je iritirala u toj priči, Maksovo pominjanje AI u igrama. Već sam mu ranije govorio da je to smiješan naziv za obične komplikovane algoritme, ali on je insistirao da je to neka „inteligencija“. Nisam htio da se prepirem. Ponestaje mi sagovornika s kojima mogu pričati.
I brat je ljut na mene, mislim da ne pričamo. Prije nego što se Elena naljutila, rekla je da se opravdano ljuti zbog biografije. Očekivao je da je CV nešto u čemu mogu da mu pomognem, a njemu to sad treba, ali ispostavilo se da sam neozbiljan. Tako kaže. Poslao bih mu drugu verziju, ali već je bio ljut. Ne znam zašto se uzbuđuje, veza mu je komšija Dane. Kako on kaže, tako će i biti. U CV može napisati da je specijalista za vraćanje kilometraže na uvezenim automobilima i niko neće praviti problem.
Janko me zvao da pijemo večeras, da izađemo u grad.
Danas mi je u mislima Bojana sa italijanskog svakih pet minuta. Baš bih volio da je sretnem negdje. Možda večeras u gradu.
Prije polaska kući Maks me pitao zašto je Elena ljuta. Nisam znao tačan odgovor, a nisam htio ni da je pitam.
„Ne znam, jedan od nekoliko različitih razloga.”
„Ne znaš tačno koji.”
„Svi su neopravdani, naravno.”
„Da, to se podrazumeva. I trajaće tri dana? Možda pet?”
„Tako nekako.”
Kad sam krenuo kući da se spremim za izlazak, sreo sam Elenu. Pitala je za Maksovo zdravlje. Vidjelo se da njegov problem osjeća više nego ja, ali negdje u glasu se malo čulo i nešto drugo pa sam je pitao:
„Priznaj da ti je malo manje žao jer je promijenio interfejs.”
,,Naravno da ne“, rekla je tonom koji je govorio: ,,Logično da mi je malo manje žao.“
Izgledalo je kao da se njena ljutnja u trenutku prepolovila. Mislim da je to imalo veze sa dijeljenjem iste pokvarenosti, koju valjda svako u sebi bar pomalo nosi.
