Camp 16 je u otvorenoj beti, dostupan svima koji ga žele igrati onlajn. Nismo još imali jasnu ideju kako da dođemo do većeg broja igrača, ali je dobro da smo uspjeli da ispravimo greške i pustimo igru jer sve manje vremena nam je dostupno za rad na igri. Elena i Jan su se zaposlili, a ja trenutno pravim sajtove u Flashu. Poslije pravljenja relativno komplikovane igre, sajtovi izgledaju tako jednostavno, a prave se u istom tom Flashu.
Sinoć smo sjedjeli kod Maksima. Jan je pričao o serveru koji održava u na poslu. Zgrada je stara i prokišnjava, tako da iznad servera drže najlon. Naizgled, kao da je u šatoru. Drugi problem je što imaju samo jednu utičnicu u server sobi, a mnogo opreme. Tako da se iz jednog produžnog priključuju na drugi nekoliko puta da bi dobili desetak utičnica koje im trebaju. Problem s utičnicama postoji i u drugim prostorijama. Scena je postavljena i za požar i za poplavu. Nedavno su uveli prskalice u slučaju požara, ali samo u nekim sektorima, u ovom najkritičnijem nisu.
Janov kolega uskoro ide u penziju i on je zaposlen da ga zamijeni. Tu je i jedna koleginica, ali ta žena je zaljubljena. Često ne dolazi na posao, a kada dođe, nije koncentrisana. Zaljubljena je u kolegu iz drugog sektora firme i njih dvoje iznajmljuju stan i tu provode većinu radnog vremena.
Jan kaže da mu posao nije naporan, sve je jednostavno. Jedino postoji pritajeni strah da svi izgore. Svi osim dvoje ljubavnika koji su u stanu.
Elena kaže da ništa zanimljivo nema na poslu, a ja sam pričao o saradnji sa Tiquismiquis (tako smo zvali ekipu kolega sa naše godine, koji su bili dobri studenti i nezvanično konkurencija nama). Imali su dobar priliv sajtova i ironično, nakon završenih predavanja, počeo sam da sarađujem sa konkurencijom.
Kod nas se znalo kako se dogovaramo. Maksim kaže nešto potpuno neprihvatljivo i onda mu objašnjavamo zašto to ne može. Onda on navodi druge razloge zašto bismo trebali postupiti onako kako on predlaže. Razlozi postaju sve banalniji i atmosfera postane pomalo neprijatna, ali svaka se riječ sasluša i na svako pitanje odgovori. Tiquismiquis, oni govore svi odjednom. Samim tim važno je biti glasniji. U takvoj situaciji koncentrišem se na jednog od njih, on obično ponavlja svoj prijedlog nekoliko puta i čeka da ga neko čuje. Ako nešto kažeš samo jednom, onda djeluje kao da ni sam ne vjeruješ u to što pričaš i niko to i ne registruje. Puštam ih da se sami dogovore oko svega. Na kraju, sve se brzo uradi pa mi ostaje dosta vremena za CM, a sad postoje dobri patchevi za naše lige.
„To nije tužno, uopšte”, reče Elena.
„Jesam li rekao da sad postoje dobri patchevi za naše lige?”
„Da. I dalje je tužno.”
„Zvao sam te juče da dođeš pa ne bih igrao igru cijeli dan.”
„Nisam mogla po kiši.”
„Što? Metla ne leti kad se pokvasi?”
„Da. Pa si ti mogao da imaš preludo popodne jednog klovna, uz igricu.”
Jan nas je prekinuo. Ne voli da sluša ni naivne prepirke. Uživa da su svi sa svima u idealnim odnosima. Ima taj y2k bug, u njegovom slučaju „you are too kind“ bug. Kad bolje razmislim, Maksim je upisao četvrtu godinu isključivo Janovom zaslugom. Maksima programiranje odavno ne interesuje. Kada mu se uči, on čita istoriju umjetnosti i vježba ilustraciju na tabletu. Bez Janove pomoći, ne bi pripremio nijedan ispit. Ponekad je ta Janova osobina prenaglašena i nepraktična. Prošle godine je uvukao Maksima u softverski projekat koji nije bio u okviru ispita. Jan je bio najmlađi član tima koji je pravio softver za potrebe Univerziteta. Uključio je Maksima da mu pomaže. Uskoro se pojavio problem, nedostajao je veći broj zaposlenih u bazi podataka. Ispostavilo se da je Maksim napravio početničku grešku, u tabeli zaposlenih postavio je da su vrijednosti kolone prezime jedinstvene. Nije bilo moguće unijeti podatke o zaposlenom ako je već neko sa tim prezimenom postojao u sistemu.
Jan nije pričao mnogo o tome šta radi, nisam ni pretpostavljao koliko je njegovo znanje. Tek kad smo počeli da pravimo igru, vidio sam koliko je više naučio od mene. Radio je dosta praktično i brzo je mogao da u svoj sistem znanja uklopi nove stvari koje smo morali da naučimo. Nije se pojavio zadatak koji nije mogao brzo da riješi.
Pomislio sam kako bi vjerovatno bio u stanju da pošalje ljude na Mjesec ako bi mu neko postavio taj zadatak. Proučio bi svu dokumentaciju, uradio dosta testova i na kraju bi ih nekako „popeo gore“. Možda bi stradalo malo više astronauta nego što je neophodno, ali bi postavili zastavu na kraju.
Sav njegov talenat, i Elenin naravno, nije bio dovoljan za ovu fazu pravljenja igre – promociju. Tu su potrebne neke druge vještine koje nismo imali niti smo znali ko ih ima. Imali smo tridesetak naloga u igri juče, to su naši probni korisnici koji su pomagali da se pronađu greške. Danas smo razglasili da je igra objavljena, pozvali sve poznanike za koje znamo da igraju igre, podijelili linkove onlajn na forumima u vezi sa igrama, i u onlajn zajednicama u kojima smo članovi. Dobili smo oko dvije stotine novih naloga. Vidjećemo kako će se broj igrača dalje kretati i najvažnije, koliko će ih se vraćati da igraju, koliko će ih dnevno biti na serveru.
