Tantal nije bio gladan

„Moram da se selim, Elena.”

„Iz Novog Sada?”

„Ne, iz stana.”

„Šta nije u redu sa stanom? Tu si već dve godine.”

„Sve je u redu. Samo, do sada sam plaćao stanarinu s vrata ili negdje usput. Svaki put me vlasnik stana pozove da sjednem na kafu, ali mi uvijek negdje idemo. Juče sam pristao da ne misli da izbjegavam.”

„I posvađali ste se?”

„Ne, ali imamo udaljene političke stavove. On je nešto kao Boškov zli prijatelj Matija, da ne pričam detalje. Ukratko, mislim da ne zaslužuje ovakvog stanara. Treba mu neki idiot da se s njim pati. Čovjek voli idiote da se s njima pati i ne treba mu to uskraćivati.”

„Jesi li ozbiljan ti?”

„Jesam.”

„Ali sad je najgore vreme, ispiti, igrica. Koliko će ti trebati vremena da se preseliš?”

„Možda malo više nego što sam sada izgubio ispred katedrale čekajući te.”

„Zar sam kasnila?”

„Sve stvari mogu prenijeti za sat, ali stan treba detaljno očistiti. To će uzeti nekoliko sati. Ostaviti neuredan stan nekako nije baš… demokratski.”

Upravo smo prolazili pored Čika Zmaja i on je klimao glavom i spustio uglove usana, odobravajući planove.

„Znam ko će ti pomoći.”

„Nisam mislio zvati nikoga.”

„Ne moraš zvati. Ima neko ko će ponuditi pomoć.”

„Ti?”

„Svakako da ne. Janko će ti pomoći.”

„Janko?”

„Pa da. Uvek je uz tebe i ponaša se kao pravi prijatelj, a ti ga malo provaljuješ.”

„Ne provaljujem ga.”

„Ismevaš ga pred svima, to te zabavlja.”

„Ne provaljujem ga uopšte, samo tako izgleda kad prepričavamo njegove doživljaje.”

Elena je insistirala da se ponašam bezobrazno, nisam mogao da joj objasnim da to možda samo tako izgleda.

Odjednom, Jankov glas se začuo negdje iznad nas. Ugledali smo ga kako viri s prozora na prvom spratu.

„Dođite gore na rakiju.”

„Deset je ujutro.”

„Evo sad će pola jedanaest. Ma nema to veze.”

„Čiji je to stan?”

„Marinov.”

Popeli smo se. Sinoć je pio sa Lazarom i Marinom na srušenom Mostu slobode i sad se „popravljaju“. Prvi put smo u ovom stanu, udaljen je oko stotinu metara od Biblioteke Matice srpske i prozor gleda u tom smjeru. Tavanice su visoko i vjerujem da je to bio razlog da se Elena popne. Voli da istražuje takve stanove. Gledala me svojim „šta misliš ko je sve ovdje živio do sada i kakvi su bili životi tih ljudi“ pogledom. Ko god da je živio, nije imao interesantniji život od trenutnog stanara Marina i njegovog društva.

Noćas kada su krenuli sa mosta, Lazar je vozio, Marin sjedio do njega, a Janko je sjedio na haubi. Dogovorili su se da svi skinu majice i svežu ih kao povez preko očiju i tako prođu kroz raskrsnicu na kojoj nemaju prednost, sa uključenim svim „žmigavcima“. Srećom, niko nije prolazio raskrsnicom, niko osim policijske patrole. Meni nije bilo jasno zašto je bilo bitno da Janko veže oči, a Eleni nije bilo jasno zašto su uključili „žmigavce“. Gledao sam je značajno kao odgovor na tvrdnju da ja provaljujem Janka, a da to on ne radi sam.

Na trpezarijskom stolu je bio laptop na kojem su puštali muziku, a tik pored je Janko ostavio svoju kafu. Elena je uzela šolju i prenijela je na mali sto ispred sofe uz komentar: ,,Ostaviću ovo ovde”. Janko je često slučajno ispuštao, prosipao ili razbijao predmete i pogled na njegovu kafu pored laptopa je uznemiravao Elenu, a i mene bi da sam to primijetio. Mislim da je iskoristila to da promijeni temu da ja prestanem koristiti svoj trijumfalni pogled.

„A gde se ti seliš uopšte? Našao si novi stan?”

„U studentski dom, privremeno, dok mi se ne oslobodi novi stan. Nekoliko dana ću čekati tamo.”

Marin se uključio u razgovor.

„Stanovaćeš ilegalno?”

„Ne. Imam tamo mjesto, ali ga nisam koristio. Konkurisao sam u oktobru, uradio ljekarski i sve. A mjesto sam dao Janovom bratu kako bi mogao biti sam u sobi.”

Elena se sjetila da ne volim da vadim krv.

„Uradio si lekarski i vadio krv da bi Janovom bratu dao mesto?”

„Nije mi to palo na pamet kad mi je tražio mjesto i nudio sto evra. A onda kad sam došao tamo, vadili su mi krv i morao sam da se skinem pred jednom tetom. Šta ću, glupo je bilo da odustanem.

Malo smo se nasmijali, a Marin je konstatovao da je vađenje krvi vjerovatno uzaludna aktivnost jer nema nikakvu svrhu, te se radi samo onako.”

„Šta se radi onako, Marine?”

„Pa to vađenje krvi. Izvade je onako i kao gledaju nešto, a ne može se tako ništa vidjeti. Šta mogu vidjeti u krvi?”

„Pa… u pravu si, druže. I ja tako mislim.”

Janko je ponudio da mi pomogne da se preselim. Zahvalio sam se, ali on je insistirao. I rekao je da je iznenađen što sam se dogovorio sa Janovim bratom, jer to znači da neko nije mogao dobiti mjesto.

„Doslovno nisam razmišljao o tome. Valjda si u pravu.”

„Izgleda da Tantal nije bio gladan”, rekla je Elena kada smo izašli iz Marinovog stana na ulicu.

Poslije podne smo Janko i ja došli u stan. Gledao sam odakle da počnemo. Malo sam otpuhivao i gledao u telefon.

„Šta tebe muči, brate?”

„Mrsko mi je da se selim, a i poslao sam SMS onoj Bojani sa italijanskog, ne odgovara mi već četiri sata. Hajde da prvo skupimo stvari i prevezemo u dom. Lakše ćemo čistiti prazan stan.”

Slagao sam garderobu u putnu torbu, a Janko je spremao krupnije stvari u kutije. Uz malo sreće, prevešćemo sve stvari u jednoj vožnji. Za manje od sat sve je bilo spakovano.

„Druže, nisi mi morao staviti jastuk na pod baš.”

„A da… izvini, brate.”

„A ništa. Istrešćemo ga. E, zaboravih. Jeste platili kakvu kaznu sinoć?”

„Dali im dvadeset evra.”

„Pa super. E… da nosimo stvari sada.”

„Hoćeš da ja sredim kupatilo?”

„Može. Ja nosim stvari.”

Odnio sam putnu torbu u auto, a kada sam se vratio, pola hodnika je bilo mokro. Janko je stajao na suvoj polovini i češkao se po tjemenu.

„Nisam računao na povratni talas.”

„Kakav talas?”

Janko je nasuo lavor pun vode i sa vrata prolio u kupatilo. Voda se odbila od suprotnog zida i izlila se u hodnik.

„…i tako kažem ti, nisam računao na taj povratni talas.”

„Druže, to se malo drugačije radi.”

„Vidim i ja sad. Sad ćemo drugačije.”

Odnio sam posteljinu do auta, a kad sam se vratio, Janko je postavljao zgužvane peškire na prag kupatila.

„E drug, gdje si to našao?”

„U prljavom vešu.”

„Zamalo da ih zaboravim. A šta radiš?”

„Pravim branu, kad prospem vodu da ne ide u hodnik.”

„Da li bi ti usisao stan, a ja da očistim kupatilo?”

„Može.”

„Super. Samo da odnesem još stvari.”

Odnio sam ostatak stvari. Ostavio sam samo laptop da imamo malo muzike dok radimo.

Čistio sam kupatilo, dok je Janko usisavao hodnik. Malo je nespretan, ali ipak mi dosta pomaže. Ubrzo, Janko je prešao u sobu, a usisivač je i dalje bio uključen u kuhinji. Nikad nisam mogao da dohvatim sobu sa utičnicom iz kuhinje. Išao sam za kablom do kuhinje i ugledao utičnicu koja je izašla metar iz zida i trag na zidu na mjestu gdje je bio kabl. Isključio sam usisivač iz utičnice.

„Crko ti usisivač, brate!”

„E, nije, samo treba da ga uključimo tamo.”

„E da, biće lakše.”

Janko je završio usisavanje sobe, a ja čišćenje kupatila. U međuvremenu je shvatio šta je bilo sa utičnicom.

„Šta ćemo sada da radimo?”

„E, brate, hajde uzmi laptop i igraj menadžera. Ništa ne pipaj. Okej?”

„Može.”

„I ne diraj moje igre. Otvori novu.”

„Važi.”

„I ne pipaj ništa. Znači, nemoj da ustaješ sa stolice.”

Ostalo je još malo posla i to sam sam radio. Janko se javljao.

„E, Elena ti piše nešto na četu.”

„Šta kaže?”

„Ne znam.”

„Pa pročitaj.”

„Pita kako ide čišćenje.”

„Reci sjajno.”

Uskoro, Janko se opet javio.

„E brate…”

„Molim.”

„Mogu li u toalet?”

„Možeš, naravno.”

Vratio se za par minuta sa ručkom i konopcem za puštanje vode u ruci. Smijali smo se nekontrolisano.

Stigao sam u dom i legao da se odmorim. Stigao je SMS od Bojane. Pekosutra je slobodna za šetnju. Umor kao da je nestao u sekundi.